За време владавине Карађорђевића дошло је до договарања и
потписивања Конкордата са Светом столицом (Ватиканом), за који се
слободно може рећи да био камен темељац свог будућег страдања које је
Србе снашло током XX века. Занемарљиво мало људи у Србији данас зна шта
је то Конкордат и каква се катаклизма надвила над Србијом пред Други
светски рат увођењем Конкордата. Сви хвалоспеви краљу Александру I треба да падну у заборав
историје због чињенице да је он са својим „Октроисаним уставом“
преузевши власт као диктатор, започео стварање услова да се Православље
у тадашњој Југославији и Србији потчини Ватикану.Подсећамо на одредбу тог устава која каже да будући краљ Југославије може бити православне, католичке или мухамеданске вере!
Након тога га стиже злехуда судбина, коју је сам изазивао, давајући
већа права католицима у Југославији но православцима у Србији. Али,
његовом смрћу опасност за СПЦ и Православље не престаје, напротив.
Долази Конкордат – корак до узимања црквене превласти Ватикана у Србији
од СПЦ. Међутим, готово сензационално звучи данас чињеница да је један
српски краљ кога сматрају највећим Србином над Србима – Краљ
Петар I. направио Споразум са Ватиканом 1914. године, који се тицао
Католика у Србији и Срба на територији тадашње Аустроугарске!
Потписивање Конкордата
Кардинал Мери дел Вал и министар Миленко Веснић (десно). 1914. Потписивање конкордата …
Кнез Павле Карађорђевић и надбискуп Бауер водили су разговор о
мерама за сређивање односа између Римокатоличке цркве и државе, Бауер
је тражио да се распусте масонске ложе и закључи Конкордат. Кнез Павле
је обећао да ће католичкој цркви у већој мери изаћи у сусрет. Први потез Стојадиновићеве владе ишли су у том правцу. По
Стојадиновићевом налогу, министар правде Људевит Ауер, католик из Сиска
је пре поласка за Рим посетио Патријарха Варнаву Росића, текст
конкордата био је достављен српском Патријарху.
Министар Ауер је потписао Конкордат, у Риму, 25. јула 1935. године. О
потписивању конкордата, Стојадиновићева влада и Ватикан издали су своја
саопштења. У саопштењу Стојадиновићеве владе изнето је да ће се
Конкордатом спровести, “Уставом код нас усвојена, равноправност
католицизма са осталим признатим конфесијама.” Посебно је
наведено да се Света Столица обавезала да ће поштовати југословенске
државне интересе приликом попуњавања црквених положаја, нарочито оних
најважнијих. Ватиканско саопштење садржало је више детаља. Ни Југословенска, ни Ватиканска страна није текст Конкордата ставила на увид јавности.
Потписивање Конкордата прошло је без реакције у југословенској
јавности. У међувремену, копија Конкордата извађена је из фиоке
патријарха Варнаве, вероватно од неког из опозиције.
Ратификација у Народној скупштини
Конкордат, који је чекао на ратификацију у парламенту, лежао је у Стојадиновићевој фиоци петнаест месеци. Пошто је, почетком новембра 1936, Намесништво
издало указ којим је овластило председника Владе да Конкордат упути
Народној скупштини, реаговао је Архијеријски сабор. Почетком децембра влади је упућен меморандум са поруком да Српска црква не може на такву одлуку да пристане.
Тек од марта 1937. године у Народном представништву, борба око
Конкордата се распламсавала, неколико месеци пре него што је његова
ратификација стављена на дневни ред. Од пролећа 1937. свештенство и
опозиција, ослањајући се на опозиционе говоре у Скупштини, развили су
тако жестоку кампању против Владе, да се створила свеопшта психоза смртне опасности за српско православље.
Стојадиновић је покушавао да парира кампањи која се захуктавала. Пред
Светим синодом у Патријаршији изнео је све разлоге којима су његови
претходници били руковођени у питању Конкордата.
Наводећи да је Конкордат дело краља Александра, и да Намесништво жели
његову ратификацију, он је напомињао да је и Никола Пашић закључио
Конкордат како би придобио Ватикан за идеју о уједињењу Јужних Словена. Гледајући
како се око Српске цркве скупљају сви противници режима, и они који су
нису имали појма шта садржи Конкордат, и они који су заборавили када су
последњи пут ушли у цркву, Стојадиновић је питање Конкордата схватио као
питање угледа шефа владе. Игром случаја, како је
нарастала конкордатска криза, стање здравља патријарха Варнаве се
погоршавало. У једном тренутку пронет је глас да је отрован.
“Крвава литија”
За 19. јул 1937. године, када је била заказана седница
Скупштине о Конкордату, било је заказано и молетествије за оздрављење
оболелог Патријарха. Замишљена “као велика манифестација у борби против
Конкордата”, литија је кренула у Кнез Михаилову улицу. У Кнез Михаиловој
настала је туча и рвање грађана са полицајцима и жандармима.
Интервенција полиције је била брутална.
Политичка борба, око Конкордата се наставила. Кнезу Павлу је
упућен меморандум Светог синода “у коме се тражило да одмах Краљевска
влада др Милана Стојадиновића поднесе оставку и да се Конкордат скине са
дневног реда.Стојадиновић није хтео да одустане од ратификације Конкордата. Притисци на посланике да не гласају за Конкордат вршени су са разних страна – од Цркве, опозиционара, масона.
Гласање у народној скупштини и смрт патријарха
Увече, 23. јула 1937. године, Конкордат је у Народној скупштини изгласан са 166 гласова, уз 129 против.Требало је да буде изгласан у Сенату, у коме је влада лошије стајала. Али,
још исто вече, Стојадиновић је пред посланицима ЈРЗ објавио да ће се
неко време сачекати са изношењем Конкордата пред Сенат. При крају дана, у коме је у доњем дому изгласан Конкордат,умро је патријарх Варнава. Свим члановима владе, осим генерала Марића, било је забрањено да присуствују сахрани.
Конкордат је прихваћен, и, између осталог, предвиђао је да
свака особа која није римокатолик а склопи брак са римокатоликом мора да
пређе у римокатоличку веру.
Друга тачка које је била веома проблематична и упозоравајућа, била је одлука Ватикана да се Краљевина Југославија убудуће има третирати као мисионарско подручје. Да појаснимо:
мисионарским подручјима су се проглашавале територије и земље у којим
живе незнабошци и нехришћани – примитивни народи и племенске заједнице.
На пример католичке мисије састављене од језуита са мисионарским
задатком су осниване током XVI, XVII, XVIII века по Латинској Америци,
Филипинима, Африци и слично, да би се домородачко становништво упознало
са хришћанством и покатоличило! То је била дакле судбина Срба у Краљевини Југославији.
Ескомуникација
После гласања у Скупштини 1. августа 1937. године, Свети
архијерејски синод једногласно је донео одлуку о ескомуникацији
министара и посланика православне вере, који су гласали за Конкордат и
искључени су из цркве. Стојадиновић је тражио да се укине
ескомуникација. После Владиног одрицања од конкордата и Црква је попустила у свом ставу према ескомуникацији. На спољнополитичком плану, Стојадиновић је Конкордатом хтео да потврди своје пријатељске везе са италијанском владом. Али, и италијанска влада, бринући се да конкордатска криза не доведе до Стојадиновићевог пада, почела се хладити према Конкордату.Пошто
су обе стране у спору попустиле, у фебруару 1938. године, за новог
патријарха изабран је Гаврило Дожић. На тај избор утицао је
Стојадиновић.Црногорски митрополит био је његов пријатељ још од двадесетих година, када је као радикалски посланик ишао по Црној Гори.
Реаговања
Телеграм Господину Милану Стојадиновићу Председнику Краљевске владе, Краљево 20.07.1937.г. Епископ Николај: Као сина ове Светосавске епархије, преклињем Вас, Скидајте зло са
дневног реда. Прекините насиља према цркви Православној. Знајте, тешка
је рука Немањића Саве! Епископ Николај Одговор Стојадиновића:
Телеграм Његовом Велечасном Преосвештенству Др Николају Епископу Жичком, Београд 20.07.1937.г. У
одговору на Ваше жеље, молим Вас да имате поверења у мене лично. Водим о
свему рачуна, али молим и Вас да са своје стране помирљиво утичете на
своје колеге. М. Стојадиновић Писмо Епископа Николаја Стојадиновићу:
Председнику краљевске владе г. Милану Стојадиновићу Поштовани Господине Министре Председниче, Ви, свакако, нисте
прочитали мој јучерашњи телеграм, када ми одговарате да ја треба
“помирљиво да дејствујем на своје колеге”. Какву помирљивост Ви можете
очекивати после ономадашње туче пред Саборном црквом? Др Корошец
није тукао католике у Далмацији, који годинама најпогрдније руже нашег
Краља, а туче српске владике и свештенике, када се моле Богу за свог
болесног Патријарха! Уникум. А, замислите како би Папа римски потресао цео свет, да је један српски жандарм, ударио католичког бискупа.
Све то народ гледа. Све то народ слуша, ја Вас уверавам да у народу
кључа гнев, као у вулкану. Уверавам Вас, да је народ на ивици побуне. Ја
знам Ваша добра дела за последње две године, знам и за тај злокобни
Конкордат. Ја не заборављам ни оно ни ово. Но, сав народ је потпуно
бацио у заборав све што сте Ви учинили, као да сте јуче дошли на власт –
све због овог Конкордата. Као кад би ђак написао читко пропис, па
просуо по њему мастило. Народ ништа у Вама данас не види до Конкордата.
Од времена тзв. “владановштине” ја не памтим оволику узрујаност у
народу, оволику жучност. Ко год Вам друкчије реферише, не верујте му,
ласка Вам и обмањује Вас. И немојте мислити да је овако страшно
незадовољство у народу створено агитацијом свештеника. Инстиктивно сав православни народ осећа и сазнаје, да је
Кнез црне интернационале наш свагдашњи непријатељ, историјски
непријатељ. Уосталом и сви просвећени католици ужасавају се
власти, која се даје том кнезу у овој нашој слободној земљи. Зато вас и
овим путем и последњи пут, молим и преклињем – скините то чудовиште с
дневног реда, те сачувајте земљу од потреса. Сачувајте своју част и
повратите углед у народу. Сачувајте и себе од моралне и политичке смрти.
То је оно чему неизбежно гредите, ако се не тргнете у дванаестом часу.
Србима нису на одмет ни људи мањих способности, него што сте Ви. Рећи ћете: тешко је сада скинути с дневног реда. Можда. Но,
сетите се да ће теже бити ако прође. Нека језива атмосфера окружава нас.
Свак очекује најгоре. Ако изагитујете насупрот вољи народној, вољи
седам милиона Срба, и скоро толико католика, да се Конкордат изгласа у
скупштини, шта сте тиме учинили? Отворили сте једну живу рану,
која се годинама неће моћи залечити, а своје сте име уписали не на
листове славе, него у списак оних које народ проклиње, а Ви нисте самац,
Ви имате и пород. Ово је смисао и садржај мога јучерашњег
телеграма. Нека Вам је сам Бог у помоћи. Ваш поштововалац Епископ
Николај с. р . Краљево Епископ Николај је иначе докторирао на старокатоличком
факултету у Берну у Швајцарској на тему “Вера у Христово васкрсење, као
основна догма апостолске цркве” и на философском факултету у Оксфорду на
тему “Философија Берклија”. После тога једно време борави у Русији, да би по повратку
почео серију проповеди по београдским црквама. У време I Светског рата
задесио се у Америци, а потом отишао у Енглеску борећи се својим
беседама за српску и југословенску ствар.
За Епископа Жичког постављен је 1919 г, а потом је 1920 г. пребачен у
Охрид. Вратиће се у Жичу 1934 г. и у њој ће као Епископ Жички дочекати
Конкордатску кризу. Конкордатска борба 1937.г. несумњиво је
један од најдраматичнијих унутрашње-политичких догађаја у краткотрајном
животу Краљевине Југославије. Српско-хрватски односи и
питање односа вера, била су два горућа питања која су тровала државни
организам од самог настанка државе. Појавом државе Краљевине Срба,
Хрвата и Словенаца нестала је српска држава у којој је становништво било
готово 100% православно. Православље је престало бити државна вера, а свим осталим
вероисповестима загарантована је равноправност, нарочито католицима,
који су после православних били најбројнији. Насртање полиције на литију 19.07.1937. г. у Београду, туча српских Епископа од стране жандарма, прогони у унутрашњости свештенства и верника и загонетна смрт Патријарха Варнаве, довешће до кулминације ионако већ распаљених политичких и духовних страсти.
Писмо Владике Николаја, писано само два дана после „крваве литије“ у
Београду и испред Саборне цркве, Председнику владе др. Милану
Стојадиновићу, само делимично одсликава ситуацију у којој се држава
налазила тих дана. Проблем Конкордата не само да је потресао
политичко, црквено и интелектуално јавно мњење, него је тај пројекат
дигао тензије у читавом православном српском народу, доводећи земљу до
ивице грађанског рата. Скоро је потпуно непознато да је однос са “Светом Столицом” био проблем српске државе и пре I Светског рата.Коначан
споразум успела је да постигне 24.06.1914. г. неколико дана пред
атентат у Сарајеву, када су кардинал Мери дел Вал и др. Миленко Веснић
потписали су у Ватикану такозвани Први Конкордат у име Папе Пија X и
Петра I, Краља Србије. Не улазећи у детаље тог Споразума може се само рећи, да је ово био један од најповољнијих Конкордата за католике који је закључио Ватикан до тада са неком државом, упркос негативном одјеку у Аустроугарској. Са стварањем државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца питање Конкордата ће се опет наћи на дневном реду, али ће се његово решавање показати много компликованије. У новонасталој држави је било много више католика (неколико
милиона) за разлику од Србије 1914. године, где их је било једва 25-30
хиљада. Мада је Конкордат изнет у југословенску скупштину на
гласање 1937. године, о њему се практично почело размишљати убрзо после
завршетка Версајске конференције, на којој је решен проблем уједињења
југословенских народа и после много дипломатских напора била призната
држава Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. У том циљу направљено је
наколико Нацрта за споразум, тачније три. Први 1923. г. други 1925. г. и
трећи 1931. г. Последњи Нацрт одобрио је Краљ Александар I и
ова три Нацрта су претходила коначном тексту Конкордата потписаном у
Риму 25.07.1935. године.
Али шта каже СПЦ?
Она је неко време била сасвим пасивна. Делимично
због поверења у краља Александра I, иако је Нацрт пројекта Конкордата
рађен у тајности, Свети Синод се први пут у вези са Конкордатом изјаснио
меморандумом од 05.12.1935. г. који је достављен председнику владе
Стојадиновићу. После одлуке владе да се Конкордат упути Народној
скупштини на ратификацију, одржава се ванредно заседање Архијерејског
сабора СПЦ 26.11.1936. г. с којег долази одлучан став да се Конкордат,
парафиран 25.07.1935. г. у Риму, не може озаконити.
Поводом овога у својим мемоарима Патријарх Српски Гаврило пише:”26.11.
састао се Архијерејски сабор да донесе одлуку и став о Конкордату.
Констатовано је да је Конкордат тешко погодио српску цркву и њене
интересе, и одлучено је да се иде до краја са Патријархом на челу у
борби против њега. Формиран је одбор који је имао да изради Декларацију у
погледу штетних прописа Конкордата. На чело одбора изабран је
митрополит Гаврило једногласно”.
Што се тиче самог пројекта, примедбе на њега није имала само
црква, него и многе угледне личности и организације. Већина примедаба
односила се на нови положај који је добијала Католичка црква у
Краљевини, а који ниједна друга вероисповест није имала па ни СПЦ. Наиме, Чланом
7, на пример, предвиђено је било да се од католичких свештеника не могу
захтевати било каква обавештења о лицима или стварима, које су они
могли сазнати вршећи своје духовничке службе и послове , иако су о томе
постојали прописи у грађанском и кривичном поступку. Најоштрија примедба односила се на члан по коме би Католичка црква имала пуно право да слободно и јавно врши своју мисију по целој Краљевини Југославији.
Због термина “Мисија” који је у другим конкордатима означавано као
слободно исповедање католичке вере, највише је дигнуто протеста у
антиконкордатским таборима. Професор Троицки је то тумачио, као да је Краљевина Југославија непросвећена незнабожачка земља.Такође је споран
и члан по коме брак склопљен у католичкој цркви у складу са одредбама
канонског права, чак и у случају мешовите вере, добија самим тим сва
грађанска дејства и предности. У истом члану налазила се још једна
тешка спорна одредба, која каже да у случајевима мешовитих бракова
грађанске власти ће учинити да се на захтев службене католичке стране
поштује јемство да ће сви синови и кћери без изузетка, бити одгојени
искључиво у католичкој вери.
Конкордат је такође признавао Католичкој цркви да оснива
Удружења католичке акције, (друштва и братства као Капуцинери, Језуити и
сл.) самостане, школе и семеништа, свуда по Краљевини, како би
унапређивала верски и морални живот под руководством католичке
хијерархије, што такође ниједној другој вероисповести није одобрено…
Расположење у унутрашњости није било ништа мање напето и
непријатељско према држави него у престоници. Доказ за ово је и деловање
власти унутар државе, која није бирала средства да угуши и
прикрије незадовољство народа.Терор спровођен према православном
свештенству и народу, гушење сваке јавне речи најбоље се види из писма Владике Николаја упућеном Корошцу, министру унутрашњих дела, августа месеца 1937.г. где он каже: “…Но
овај страшни догађај у престоници (мисли на Крваву литију од
19.07.1937. г.), у којој живи преко 200.000 православних душа,
представља само крвави пролог даљих гоњења Православне цркве божје и
њених верних. Проливена је српска крв у Сарајеву и другим местима.
Отпуштају се из службе наши чиновници који се усуде рећи ма у четири ока
нешто против ове Велике Неправде, која је назвата слатким именом
“Конкордат”. Забрањује се изговор ове речи, а Ви сте ову реч ставили на
индекс у Југославији, Римска курија ставља књиге на индекс, а Ви сте
надмашили Римску курију. Угушењем слободе говора и писања Ви желите да
ућуткате народ: но тиме се показујете слабији психолог од једног
сељачког кнеза српског, који је рекао, да је народ најопаснији кад
ућути. Сем свега наведеног сада вам могу набројати и ове примере гоњења
цркве Божије у овој Жичкој епархији, који су се догодили од смрти
Блаженопочившег Патријарха Варнаве до данас. Свештеник Велимир
Славковић, старешина цркве у Брусу, кажњен је од ваше полиције десет
дана затвора, само зато што је истакао црн барјак на храму и што је
ударио у клепало. Овај свештеник спада међу најбоље свештенике у том
крају. Његово хапшење ја морам сматрати својим хапшењем, јер ја сам био
наредбодавац, а он извршилац……Забрањено је православном народу из
околине Бајине Баште да дође у то место на свечаност освешења звонаре на
Илиндан. Ваши органи цепају посмртне листе нашег Патријарха, прилепљене
на црквеним вратима, као што је био случај у селу Ратају. Ваши органи
наређују да се и пре Четрдесетнице од смрти Патријарха скидају црни
барјаци са кућа и општинских судница у местима где живи чист православни
народ. Чак и сами ноћу жандарми скидају те барјаке, као што је био
случај у селу Медвеђи. Такав поступак дубоко вређа и дражи наш
православни народ, који се држи у жалости четрдесет дана и за
најобичнијим покојником. У срезу Моравчком ваши органи хапсе народ
непрестано само због говора и разговора о оној забрањеној речи коју сте
ви ставили на индекс…”.
Владика Николај Велимировић је за време кризе деловао у унутрашњости државе, али његов глас се и те како чуо и у престоници. Дана 19.07.1937. г. он пише свим посланицима да не гласају за Конкордат. Он је већ тада прослављени богословски писац, чији глас има ванредни значај у свим друштвеним слојевима у држави. Међу
тадашњим епископима он је човек који је по вокацији највише историчар, и
најбоље познаје историју српског народа, наравно са богословског
аспекта. Можда је и зато био најнепомирљивији противник
Конкордата, схватајући трагичност његових последица по СПЦ и српски
народ, али и државу. Он са крстом у руци креће по Србији и
одржава низ беседа, пре свега да би народу који је збуњен, и који је
понекад у недоумици, објаснио значење Конкордата и његове штетне
последице. Он не узбуњује народ, нити га дражи да изазове какав инцидент, него управо супротно, на тим саборима он стрпљиво објашњава народу његову историју, историју СПЦ, доводећи је у везу са новонасталом кризом.Оружје
које он проповеда у борби против државног апарата су молитва , христов
крст и јеванђеље, чиме управо међу најекстремнијима спречава инцидент.Овакве
проповеди нису у сагласности са жељама многих опозиционих лидера, који
Конкордат хоће да искористе у борби против режима др. Стојадиновића. Његове проповеди одржане у Горњем Милановцу 20.08.1937. г. и Ваљеву 26.09.1036. г. потврђују горе наведено. Он је популаран у свом православном народу српском. Његова реч се чује у целој држави.
Он неустрашиво брани права СПЦ без икакве бојазни за последице које
може лично имати. Услед такве популарности и таквог значаја његовог
деловања, министар унутрашњих дела др Антон Корошец, доставља жалбе Светом архијерејском синоду на његове говоре у јужној Србији. Николај одговара др Корошцу једним писмом у ком између осталог каже: ”…У положају у коме се Ви данас налазите, Вама стоје на
расположењу сва материјална и физичка средства у борби против
православног свештенства у Југославији. Свим тим средствима
обилно се служе Ваши полицијски органи, а нарочито како ми изгледа, у
епархијама у којима ја управљам. Мени и мојим свештеницима није
остало ниједно средство за одбрану осим молитве и речи. Ви би сте хтели
да ми напустимо и то једино, духовно и морално средство! С
каквим правом можете Ви то захтевати од нас? Са тим захтевом не стоји у
складу ни Божанско ни човечанско право, па чак ни старо незнабожачко ”
Јус Романум”. Изволите сконцентрисати своју пажњу само на један једини
срез … Па кад то све пажљиво испитате,Ви ћете по души и
савести признати да су све моје речи исувише благе да оцртају оне
нескрупулозне и гломазне неправде и незаконитости, које се догађају у
Вашој надлежности и које се морају формално уписати у Ваш рачун све од
19. јула до данас…”.
Владика Николај као средство за одбрану спомиње молитву и реч.
СПЦ не води борбу против режима (мада многи политичари хоће да је
искористе за то), него само против једног пројекта режима, који дубоко
засеца у корене духовног живота православног народа.Па ипак, СПЦ је оптуживана од стране режима да се умешала у политику. Да је прекорачила своју мисију у народу која је чисто духовна, тј. проповедање речи Божије.
У тим оптужбама можда најчудније објашњење за деловање СПЦ има др Милан Стојадиновић који у својим мемоарима каже:,,…
Док је у питању политичара ствар јасна, пошто се ради о борби за власт,
случај Православне цркве је различит. Премда је и ту било амбициозних
архијереја, црква као таква морала је имати и других побуда. Прави
разлог СПЦ не лежи у незадовољству цркве мојом личношћу или мојом
политиком, већ положајем у који је та црква доспела у новој држави. За
разлику од предратне Србије, у којој је скоро 100% становништва било
православне вере, утицај цркве је био далеко већи него у држави где је
православаца било свега 48%. Изгледа да се она није могла помирити с тим
да је дошла у исти ред са осталим признатим вероисповестима….Рекло бисе
да је желела повраћај на свој ранији повлашћен положај, какав је
заузимала покрај краља Петра I или још бољи који је заузимала некада у
Црној Гори где су верска и световна власт биле усредсређене у једној
личности, у некој врсти Цезаро-Папизма у маломе”.
Са становишта власти црква се умешала бесправно у политику, са
одређеним претензијама да поврати свој утицај, који је имала у
некадашњој српској држави. На оптужбе да се црква умешала у политику
одговорили су сви архијереји, објашњавајући због чега је црква изашла
непоколебљиво са таквим ставом у питању Конкордата. Ни Владика
Николај није ћутао. Као што је већ поменуто, он је можда био најгласнији
и најсмелији апологет става цркве и на оптужбе да се црква умешала у
политику он у једном свом кратком чланку децидно одговара:,,Није
истина да се СПЦ умешала у политику, од свршетка рата 1914. до данас,
Православна црква се није умешала ни у једно политичко питање,
међународног и унутрашњег карактера, него се бавила својим чисто
Јеванђељским послом. У питање Конкордата пак црква је ушла не
као у неко политичко питање, него као у једно многострано питање, које
засеца у све нерва нашег народног живота, па и у интересе СПЦ…
Садашњим Конкордатом учињен је један џиновски корак у рушењу оне
уставне равноправности у корист Римске цркве, а на штету Православне
цркве. Римска црква добија таква права у овој држави, каква
црква Православна није имала никада ни као државна црква у Србији и
Црној Гори. Нека сваки разуман и савестан човек просуди и каже,
да ли је преко једне такве страшне неправде и незаконитости могла СПЦ
прећи ћутке…”, каже Николај.
Владика Николај децидирано каже да се православна црква до тада није
мешала у политику, међутим, после скидања Конкордата са дневног реда на
неодређено време, он не верује много режиму и тражи оставку др
Стојадиновића. Тек тада би се, по његовом мишљењу, после формирања нове
владе стекли услови за измирење цркве и државе. Шта је подстакло Владику Николаја на тако радикалан став, којим је дошао у сукоб и са неким архијерејима СПЦ? Сумња у искреност режима у тренутку када је скинуо Конкордат са дневног реда,
посведочена је у многим листовима стране штампе, који су на свој начин
објашњавали разлоге због којих је Конкордат остављен за нека боља
времена. Он свој суд о могућности враћања питања Конкордата на дневни
ред износи у чланку ,,Народе размисли добро, да ли је Конкордат мртав или ће се повампирити?”. Његово мишљење наишло је на опозицију у Светом Синоду, а такође и код новоизабраног Патријарха др Гаврила Дожића, који о свему овоме у својим мемоарима каже: ”…Ово
резоновање Епископа др Николаја Велимировића ни са које стране не може
да се брани, а најмање са хришћанске и правне, а поготову са националне.
Ако би српска црква примила и применила ово мишљење, онда бисмо ми
сишли на политички терен, који се не би могао никако дозволити, јер не
би доносио никакву корист, ни СПЦ ни држави, нити народу као целини…”. После
јаког притиска од стране архијереја и самог новоизабраног Патријарха
Гаврила, Владика Николај се повиновао и прихватио општи став цркве, да
је црква остварила оно за шта се борила, а то је скидање Конкордата са
дневног реда Сената и Скупштине и онемогућавање озакоњења тог пројекта.
Крвава литија
Почетак Другог светског рата 1939. године потпуно је бацило у
заборав питање Конкордата, али су догађаји у Краљевини, рађање НДХ и
геноцид над православним живљем, као и прекрштавање више од сто хиљада
православаца у Хрватској и БИХ, показује да је страх од Ватиканских
планова био оправдан.
Додајмо на крају да се бојазан неких епископа СПЦ данас од Споразума и
преговора са Ватиканом о доласку Папе у Србију може сигурно објаснити
горким искуствима кроз које је СПЦ и српски народ прошао у блиској
историји.
За крај и за незаборав оставила сам Новогодишњу посланицу Патријарха српског Варнаве 1937. године:“Ево
свиће нам Нова година. Ја бих желео да вам је честитам. Но не знам како
да вам је честитам кад видим мрачне облаке који су се наднели над нас,
и не само наднели него и спустили међу нас? Како могу рећи: срећна вам
Нова година, и како ће нам она моћи бити срећна кад нас је несрећа
стегла својим канџама са свих страна? Једна је несрећа наша у дегенерацији разума, а друга у дегенерацији морала. Интелектуална и морална дегенерација – то сумрачни и градобитни облаци, које преносимо из Старе у Нову годину. Боље ћете ме разумети кад вам кажем: наши властодршци изгубили су и памет и поштење.А
да су изгубили памет, показује њихова недоследност и противречност у
начину како они чувају ову прескупу државу и како воде наш мученички
народ. Зову се националистима – а то би заиста требало да буду као и сви грађани ове земље – међутим праве пакт са црноминтернационалом, и пуштају ову да до сржи затрује наш здрави светосавски национализам. Тако су наши властодршци и националисти и интернационалисти у исто време. Може ли то бити? Како се те две супротности дају измирити у нашој држави? Свим силама наши властодршци гоне једну а грле другу интернационалу, гоне црвену а грле црну.
Зар обе нису подједнак отров за нашу младу државу и за наш здрави
народни организам? Наш народ библијски је изрекао ону пословицу:,,Кад бог хоће некога да казни, прво му памет узме.” Ова света реч обистињава се потпуно на нашим властодршцима. Бог узима памет онима који су непоштени и неморални, па били то мали или велики људи.
То сведочи и Божји апостол Павле кад говори о паганским Римљанима:
,,Зато што бијаху неморални и не марише за истину Божију, зато их
предаде Бог у покварени ум да чине оно што не ваља.” (Рим. 1, 28) Ја се позивам на све вас каосведоке,
да је корупција заиста захватила наш живот. Не гледа се ни карактер ни
поштење, него се све цијени према партијској боји и према партизанској ревности. Не награђује се чиновник према савесном раду, него према услугама партији.Од
гласања за овога или онога зависи судба људи, зависи срећа или несрећа
свих чиновника и њихових породица.Обећања, концесије, бакшиши, то су
савремене методе којима се ломе карактери у једној нацији коју нијесу
могла сломити ни завојевања, ниокупације, ни интернирање, ни све иностране тираније нити дуговјечна робовања.
На видику свега овога ја не знам како да вам честитам Нову годину и
како да изустим онај радостан поздрав: Срећна Вам Нова година! Без разума и без поштења наши су властодршци ударили сада на светосавску православну цркву.
Сви редути српски у овој слободи и слободној држави упуштени су и
предани. Сада је дошао атак и на последњи бедем српски, на Свету српску
цркву. Хоће сад и њу да предаду и издаду. Хоће да
подсеку сасвим корен српском народу. Хоће да оставе српско име празно,
пусто, без икаквог садржаја, и духовног и моралног и историјског и
културног. Из сасвим непознатих разлога и ником докучивих узрока они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале. Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којом он тежи хиљаду година.Против
тога црног поглавара и његове језуитске војске борили су се најпре
византијски патријарси и цареви. Кад је њихово оружје малаксало, борбу
су прихватилинаши славни Немањићи на челу са св. Савом. Кад је српско царство пало на Косову, и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави;
знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од
каквих сплетака и интрига, па нијесу улазили ни у какве компромисе с
њом. Православну веру Османлије су гониле, али су је сматрале за веру. Међутим, на ону црну интернационалу гледали су не као на веру него као на политику. И
ето, браћо моја, тој бескрупулозној политичкој организацији данас наши
властодршци широм отварају све капије и пуштају је да стане чврстом
ногом на Балкан.И то ко и кад? Не какви туђинци, но
крштени синови Светосавске цркве, који себе називају националистима и то
у времену не наше какве слабости, него у напону државне снаге! Нека је
част Турцима, и нека је срам таквим православцима и таквим Србима! Сваки разуман и поштен човек можелако
да увиди страшне и многобројне штете по васцели наш народ од тог црног
уговора, по Југославију, по цео мученички Балкан наш и по Словенство.
Тим уговором се пре свега ударају окови на јадну нашу браћу католичку у
Југославији. По том уговору, они постају безхропотни робови једног
страног суверена. Римска црквена организација, прво политичка па
онда верска, постаје повлашћена у овој држави са правима и повластицама
које она нигде у Европи нема и које није имала ни државна црква у
Србији. Зашто оковати католике у овој слободној држави? Зашто
понижавати и штетити Српску православну цркву, која је кроз све векове
мука очувала у српском народу кандило вере и пламен родољубља? Зашто
бацати тиме љагу на сву историју нашу? Зашто вријеђати велике светитеље и
херојске претке наше, који су у најтежим данима одбранили цркву од
најезде интернационалних црних чета од преко мора? Зашто јачати једну интернационалу у нашој земљи на рачун нашег дивног и чистог национализма?
Пребацује нам се што уносимо политику у Цркву! Не уносимо ми политику у
Цркву, него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и
памет и родољубље и поштење.Ја не говорим овде против
једне политике или једног режима, него против корупције која хоће да
нас угуши и да наш велики народ свуче у блато и стави у ред последњих
народа на кугли земљиној.Ко ће казати народу истину ако не народна света црква? Одакле ће се чути глас божји и глас пригушене народне савијести , ако не изСветославне цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу.Можда сам требао ово рећи раније. Бојим се, одговараћу зато пред судом божјим.
Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло
ускоро прекратити. Но зло се не покраћује, него умножава. Плима
корупције не опада, него расте и ево, дођоше воде зла до гуше, како каже
Псалмист. Хоће умножено зло да нас удави и са свима нашим историјским и културним вредностима одвуче у пропаст. Ја чујем уздахе народне, чујем где се шапће, јер се слободно не смије говорити! Само нас Бог једини може спасти! Па ако нас бог можеспасити, припаднимо Богу на молитву. И Бог који нас је до сада спасавао од пропасти и од сад ће нам бит спас. Но осим молитве богу треба И сами све да учинимо што је у нашој власти , да изађемо из ове помрчине на светлост.Зато вас позивам, браћо И сестре, да се пренемо И устанемо И збијемо редове, као војска Божјапротив војске сатанске.Светосавски народ увек се умео сјединити у часовима опасности.
Сад је час опасности. Ја вас позивам као ваш патријарх, да заборавите
партијске свађе и обзире и да братски брат брату пружите руку. Светосавска црква, иако је заборављена и понижена од својих сопствених синова, није мртва него жива. У њој је дух Божји, онај силни дух који се јавио апостолима у виду пламена и вихора. Ако се тај дух због немарности многих био утишао, време је да му се даде маха да дејствује. У цркви православној крманош јеСвети Сава. А Свети Сава је жив а не мртав, и чека само заповест од Бога да буди и дуже успаване Србе. А ја, као први слуга божји И наследник Светог Саве И мученичких патријарха српских, вичем вам свима: ,,На
окуп, српски народе! На окуп, не против наше браће друге вере или друге
народности, него против безумља И корупције! На окуп, српски народе, у
име части И образа! На окуп, српски народе, у име Бога И Светог Саве!
На окуп, српски народе, у име историје твоје И легиона мученика твојих!
На окуп, српски народе, на понос младог краља Петра Карађорђевића! На
окуп, српски народе, ради деце твоје И будућности твоје! Без тога неће ти бити ни срећна ни Нова година нити И један дан,
нити И један сат. А с тиме, ако послушаш глас мој, бићеш срећан у
наступајућој Новој години и кроз све године до краја времена. Нека би
Бог дао да тако буде! Амин.
Војводо заточених и Господе Неба и земље, гледајући Тебе, Бесмртнога
Цара, где на крсту висиш, сва се твар измени: Небо се ужасну, темељи се
земље усколебаше, а ми недостојни, приносећи благодарно поклоњење Твоме
страдању за нас, вапијемо Ти са разбојником:
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Икос 1.
Допуњујући хорове Анђела, ниси од Анђела узео на Себе, него си Ти Бог,
мене ради поставши човек, Својим животворним телом и крвљу оживео човека
умрлог гресима. Стога, захвални толикој љубави Твојој, ми Ти кличемо:
Исусе Боже, Љубави превечна, с каквом си милошћу обасуо нас земнородне!
Исусе, Ти си Анђеле оставио горе, а сишао си к палим људима доле!
Исусе, Ти си се у тело наше обукао и смрћу Својом државу смрти разорио!
Исусе, Ти си нас с Божанским Тајнама Својим обожио!
Исусе, Ти си страдањима и крстом Својим сав свет искупио!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 2.
Видевши Те у Гетсиманском врту где се у молитви бориш до крвавог зноја,
Анђео Ти се јави и крепљаше Те, када Ти греси наши као тешко бреме
отежаше, јер Ти узевши на раме погинулог Адама, показа га Оцу, молећи се
коленопреклоно. Због тога Ти и ја с вером и љубављу певам: Алилуја!
Икос 2.
Несхватљиви разум добровољног страдања Твог Јевреји не схваташе. Тога
ради, када Те ноћу с буктињама тражаху, Ти рече: „Ја сам”. Али мада
попадаше на земљу, ипак Те потом везаше и у судницу поведоше. А ми на
том путу припадајући к ногама Твојим, с љубавлуу кличемо:
Исусе, Светлости света, омрзнут од злог света!
Исусе, Ти који живиш у неприступној Светлости, би ухваћен од власти таме!
Исусе, бесмртни Сине Божји, Ти би од сина погибли показан свету за смрт!
Исусе, у Теби нема лукавства, али Те издајник лукаво целива!
Исусе, Ти свима дајеш Себе забадава, али си продат за сребрнике!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 3.
Силом Божанства Свог Ти си ученику прорекао трократно одречење. А он
потом, иако се са клетвом одрече Тебе, ипак, када у двору
првосвештениковом угледа Тебе, Господа свог и Учитеља, срце му се
потресе, и он, изишавши напоље, плака горко. Стога погледај и на мене,
Господе, и порази сурово срце моје да сузама овим сперем грехе своје,
појући Теби: Алилуја!
Икос 3.
Као Вечни Архијереј, имајући заиста власт по реду Мелхиседекову, Ти
Владика и Господ свих, стаде пред првосвештеником Кајафом. Стога Ти,
Који си од слугу својих примио мучење, прими од нас ово:
Исусе непроцењиви, ценом купљени, стекни ме у вечно наслеђе Твоје!
Исусе, Жељо свију, Тебе се Петар из страха одрекао, али се Ти не одреци мене грешног!
Исусе, Јагње безазлено, од љутих зверова растрзан, отми ме од непријатеља мојих!
Исусе Архијереју, Који си Својом крвљу ушао у Светињу над светињама, очисти ме од телесних нечистота!
Исусе свезани, Ти имаш власт везивати и дрешити, разреши моја тешка сагрешења!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 4.
Дишући буром Христоубиства, Јевреји, послушавиши глас оца лажи и
исконског човекоубице - ђавола, одбацише Тебе - прави Пут, Истину и
Живот. А ми, исповедајући да си Ти Христос - Божја сила, у коме су све
ризнице премудрости и знања сакривене, кличемо: Алилуја!
Икос 4.
Слушајући кротке речи Твоје, Пилат Те као заслуженог смрти предаде на
распеће, иако сам сведочаше да никакве кривице не нађе на Теби; он дакле
руке своје уми, али срце оскврнави. А ми, дивећи се тајни добровољног
страдања Твог, са умилењем кличемо:
Исусе, Сине Божји и Сине Дјевин, Ти си од синова безакоња уморен!
Исусе, Ти си наружен и обнажен, а дајеш лепоту љиљанима пољским и заодеваш небо облацима!
Исусе, Ти си ранама прекривен, а наситио си пет хиљада људи са пет хлебова!
Исусе, Царе свију, уместо љубави и захвалности, Ти си жестоке муке добио!
Исусе, нас ради цео дан мучени, излечи ране душа наших!
Исусе ,Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 5.
Сав си се оденуо боготочивом крвљу Својом, Ти који се одеваш светлошћу
као ризом. Знам, заиста знам са пророком, зашто су хаљине Твоје црвене:
ја, Господе, ја Те гресима својим раних. Зато Теби, мене ради рањеноме,
благодарно кличем: Алилуја!
Икос 5.
Богоречити Исаија, провидевши Те у Духу наружена и изранављена, ужасну
се и викаше: Видесмо Га, и не имађаше ни обличја, ни лепоте. А ми,
гледајући Те на крсту, са вером и дивљењем кличемо:
Исусе, Ти трпиш срамоту, а човека си венчао славом и чашћу!
Исусе, на Тебе Анђели не могу гледати, а Тебе бију по образима!
Исусе, Тебе трском бијаху по глави, приклони на смирење главу моју!
Исусе, светле очи Твоје беху крвљу замагљене, одврати очи моје да не гледају таштину!
Исусе, од ногу до главе на Теби не беше места читавог, начини ме васцелог читавим и здравим!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 6.
Пилат објави Твоју невиност, изјавивши народу да у Теби не налази ништа
што заслужује смрт; али Јевреји, као дивље звери кад угледају крв,
шкргутаху зубима на Тебе, вичући: распни га, распни. А ми, целивајући
Твоје свете ране, кличемо: Алилуја!
Икос 6.
Засијао си на гледање и удивљење Анђелима и људима, када Пилат рече за
Тебе: Ево човека. Ходите стога, да се поклонимо Исусу нас ради
исмејаноме, кличући:
Исусе, Творче и Судијо свих, Ти си од Твојих створења суђен и мучен!
Исусе, Даваоче премудрости, Ти не даде одговора безумнима!
Исусе, Лекару рањених гресима, дај ми лек покајања!
Исусе, Пастиру ударани, удари бесе који ме кушају!
Исусе, Теби сакрушише тело, сакруши страхом Својим срце моје!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 7.
Желећи да човека избавиш од робовања ђаволу, Ти си Исусе, понизио Себе
пред непријатељима Твојим, и био си као немо Јагње вођен на заклање,
свуда подносећи ране, да би исцелио целог човека који кличе: Алилуја!
Икос 7.
Ти показа дивно трпљење када војници, по наређењу неправедног судије,
ругајући се Теби, љуте ране задаваху пречистом телу Твом, те се оно обли
крвљу од главе до пете. Тога ради ми Ти са сузама вапијемо:
Исусе, човекољубиви, Ти си од људи трњем овенчан!
Исусе, Божанством нестрадални, Ти трпиш страдања да нас од страсти ослободиш!
Исусе, Спасе мој, спаси мене који заслужујем све муке!
Исусе, од свих напуштени, Тврђаво моја, утврди ме!
Исусе, од свих вређани, Радости моја, развесели ме!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 8.
Чудесно и необично јавише се Теби на Тавору Мојсије и Илија, говорећи о
изласку Твом, Који сада окончаваш у Јерусалиму. И они видевши тамо славу
Твоју, а овде угледавши спасење наше, кличу: Алилуја!
Икос 8.
Гоњен свуда од Јевреја, Ти због мноштва грехова мојих претрпе ругања и
муке; јер једни говоре да си противник ћесару, други Те осуђују као
злочинца, а неки вичу, узми, узми распни га. Теби Господу, од свих
осуђеноме, на распеће вођеноме, из дубине душе зборимо:
Исусе, неправедно осуђени, Судијо наш, не осуди нас по делима нашим!
Исусе, изнемогли на путу под крстом, Сило моја, не остави ме у часу невоље и потиштености!
Исусе, Ти си вапио к Оцу за помоћ, Подвигоположниче мој, укрепи ме у немоћи мојој!
Исусе, срамоту си примио, Славо моја, не одбаци ме од славе Твоје!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 9.
Сва се природа узнемири, гледајући Те где висиш на крсту: сунце на небу
зраке своје сакри, земља се затресе, завеса се у храму раздре на двоје,
камење се распаде, пакао изврже умрле; а ми се клањамо на месту где
стајаху пречисте ноге Твоје, појући: Алилуја!
Икос 9.
Красноречиви говорници, Човекољубче, ма како много говорили, нису у
стању одати достојну благодарност Божанским страдањима Твојим. Наша душа
и тело, срце и сви састојци, са умилењем кличу:
Исусе, на крсту приковани, прикуј и уништи обвезницу грехова наших!
Исусе, Који са крста свима шириш руке, привуци и мене заблуделог!
Исусе, врата овцама, у ребра прободени, уведи ме ранама Својим у Дворе Своје!
Исусе, телом распети, распни тело моје са страстима и жељама!
Исусе, Ти, скончаваш у мукама, дај ми да срце моје ни за шта друго не зна осим за Тебе распетог!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 10.
Желећи да спасеш свет, Ти си исцељивао хроме, губаве, неме и глуве, и
изгонио нечисте духове; а неразумни Јевреји, дишући злобом и мучени
завишћу, приковаше Те на крст, не знајући певати: Алилуја!
Икос 10.
Исусе, Царе Превечни, Ти сав страдаш за моју неуздржљивост, да би ме
свега очистио, у свему нам дајући пример да идемо стопама Твојим
вапијући:
Исусе, Љубави неиспитљива, јер онима који Те распеше, Ти то не уписа у грех!
Исусе, Ти си са великим вапајем и сузама молио у врту, научи и нас да се молимо!
Исусе, Ти си испунио сва пророштва о Теби, испуни на добро жеље срца нашег!
Исусе, Ти си дух Свој предао у руке Оцу, у час изласка мога прими дух мој!
Исусе, Ти ниси забранио да се хаљине Твоје разделе, одвој кротко душу моју од тела!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 11.
Свеумилну молбу приношаше Теби свебеспрекорна Мати Твоја, говорећи: Иако
страдаш на крсту, ипак знам да си рођен од Оца пре свих векова, јер
видим како сва твар састрадава Теби; Ти дух Свој предајеш Оцу, прими и
мој дух, и не остави мене који узвикујем: Алилуја!
Икос 11.
Као светлосна свећа свебеспрекорна Дјева гораше крај крста Твога љубављу
к Теби, и материнском тугом туговаше када Ти, истинито Сунце Правде,
захођаше у гроб. Са Њом прими и ове молитве срца нашег:
Исусе, Ти си се на дрво узнео, да би нас пале узнео са Собом ка Оцу Своме!
Исусе, Ти си Мајку Своју подарио девственику, да би нас девству и чистоти научио!
Исусе, Ти си ученика Богослова поверио Оној Која је Тебе, Бога Слова, родила, повери и све нас Њеном материнском заступништву!
Исусе, света и ада Победитељу, победи неверје, гордост живота и похоту очију, који живе у нама!
Исусе, Ти си разорио моћ смрти, избави ме од вечне смрти!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 12.
Подај ми благодат Твоју, Исусе, Боже мој, прими ме као што си примио
Јосифа с Никодимом, да би душу моју принео Теби као чисту плаштаницу, и
мирисима врлина помазао Пречисто Тело Твоје, и имао Тебе у срцу свом као
у гробу, кличући: Алилуја!
Икос 12.
Опевајући Твоје добровољно распеће, ми се клањамо страдањима Твојим,
Христе, верујемо са капетаном да си заиста Божји Син, и да ћеш са силом и
славом великом доћи на облацима. Тада немој посрамити нас, искупљене
Твојом крвљу и који овако вапију:
Исусе, од свију остављени, не остави ме сама у час смрти моје!
Исусе, прими мене који се са Магдалином дотичем ногу Твојих!
Исусе, не осуди ме са издајником и са онима који Те распеше!
Исусе, уведи ме у рај са благоразумним разбојником!
Исусе, Сине Божји, помени нас када дођеш у Царству Своме!
Кондак 13.
О, Исусе Христе, Јагње Божје, које узима на себе грехе света, прими ову
малу благодарност, коју Ти од све душе приносимо, и Твојим спасоносним
страдањима исцели нас од сваке бољке душевне и телесне; огради нас
крстом Твојим од видљивих и невидљивих непријатеља, и при крају живота
нашег не остави нас, да бисмо, смрћу Твојом избављени од вечне смрти,
увек клицали Теби: Алилуја!
(Овај Кондак се чита трипут)
Молитва прва Господу Исусу Распетоме
На крсту приковани за нас, Исусе Христе, Јединородни Сине Бога Оца,
Бездане милости, љубави и неисцрпне доброте. Знам да си ради грехова
мојих, по неисказаном човекољубљу Свом, благоизволео пролити на крсту
крв Своју, коју ја, бедни и неблагодарни, гадним делима својим досада
газих и низашто не сматрах. Стога, из дубине безакоња и нечистоте моје
погледавши очима ума на Тебе, распетог на крсту Искупитеља мог, ја са
смирењем и вером понирем у дубину Твојих страдања препуних милосрђа
Твог, просећи опроштај грехова и исправљење неваљалог живота мог. Буди
ми милостив, Господару и Судијо мој; не одбаци ме од лица Твог, већ ме
свемоћном руком Својом сам обрати к Теби, и на пут истинског покајања
упути, да бих од сад поставио почетак спасењу моме. Божанским страдањима
Својим укроти телесне страсти моје; проливеном крвљу Својом очисти
нечистоте душе моје; распећем Својим распни мене свету и његовим
саблазнима и жељама; крстом Својим огради ме од невидљивих непријатеља
који вребају душу моју; прободеним ногама Својим одврати ноге моје од
сваког рђавог пута; прободеним рукама Својим задржи руке моје од сваког
дела које Ти није по вољи; прикованим телом, прикуј страху Твом тело
моје, да бих, уклонивши се од зла, творио добро пред Тобом. Ти који си
приклонио главу Своју на крсту, приклони к земљи смирења надмену гордост
моју. Трновим венцем Својим огради уши моје, да не би слушале оно што
је некорисно. Ти, Који си у устима окусио жуч постави стражу нечистим
устима мојим. Ти, Коме је срце копљем прободено, изгради у мени срце
ново. Свим ранама Својим свега ме слатко рани за љубав к Теби, да бих
Тебе, Господа мог, заволео свом душом, свим срцем, свом снагом, и свом
мишљу. Дај ми Себе, Ти Који немаш где главе склонити; дај ми Себе
свеблагог, Који избављаш душу моју од смрти; дај ми Себе свеслатког,
Који ме љубављу Својом заслађујеш у невољама и напастима, да бих Онога
Кога раније незнах, гневљах, од себе одгоњах и на крст приковах, сада
заволео, радујући се примио Га, и слатко крст Његов до краја живота свог
носио. О, свеблаги Искупитељу мој, не дај одсада ни једној жељи мојој
да се испуни, пошто је рђава и непотребна, да не бих опет пао у тешко
ропство царујућег у мени греха; него нека се у мени свагда врши Твоја
блага воља која жели да ме спасе; Њој себе поверавам, Тебе распетог
Господа мог духовним очима срца мог представљам и молим из дна душе да и
при разлучењеу мом од земаљског тела мог само Тебе на крсту Твом гледам
како ме рукама Својим штитиш и примаш, и од ваздушних духова зла браниш
и како ме настањујеш са грешницима који су Ти покајањем угодили. Амин.
Молитва друга Господу Исусу Распетоме
Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, Творче Неба и земље, Спаситељу
света, ево ја, недостојан и грешнији од свију, смирено приклањам колена
срца свог пред славом величанства Твог, певам крст и страдања Твоја, и
благодарност приносим Теби, Цару свих и Богу, што си благоволео да као
човек понесеш све трудове и сваковрсне невоље, напасти и муке, да би
свима нама био састрадални помоћник и избавитељ у свима жалостима,
невољама и страдањима. Знам, свемоћни Господе, да све то не беше Теби
потребно, него Ти ради спасења људског, претрпе крст и страдање, да би
нас све искупио од љутог робовања ђаволу. Чиме ћу Ти, Човекољубче
узвратити за сва страдања која си поднео ради мене грешнога? Не знам.
Јер и душа, и тело и сва добра су од Тебе, и све моје Твоје је и ја сам
Твој. Једино надајући се на Твоје безгранично милосрђе, милосрдни
Господе, певам Твоју неисказану дуготрпељивост, величам Твоје ненадмашно
понижење, славим Твоју неизмерну милост, клањам се Пречистим страдањима
Твојим, и свесрдно целивајући ране Твоје, вапијем: помилуј ме грешнога и
учини да крст Твој свети не буде у мени бесплодан, да бих узимајући
овде са вером удела у страдању Твоме, удостојио се видети славу Царства
Твога на Небесима. Амин.
Издање: ”Православни акатисти”, II допуњено издање, манастир Денсковац, 2004.
У
вријеме оно, Исус, враћајући се у град, огладње; 19. И угледавши смокву
једну крај пута дође њој, и не нађе на њој ништа осим лишћа, и рече
јој: Да никад више не буде од тебе рода до вијека! И одмах усахну
смоква.
20. И
видјевши то ученици дивише се говорећи: Како одмах усахну смоква! 21. А
Исус одговарајући рече им: Заиста вам кажем: Ако имате вјеру и не
посумњате, учинићете не само оно што се зби са смоквом, него и гори овој
ако речете: дигни се и баци се у море, догодиће се. 22. И све што
узиштете у молитви вјерујући, добићете. 23. И кад уђе у храм и стаде
учити, приступише му првосвештеници и старјешине народне говорећи:
Каквом влашћу то чиниш? И ко ти даде ту власт? 24. А Исус одговарајући
рече им: И ја ћу вас упитати једну ријеч, коју ако ми кажете, и ја ћу
вама рећи каквом влашћу ово чиним. 25. Крштење Јованово откуда бијаше? С
неба, или од људи? А они размишљаху у себи говорећи: Ако кажемо: с
неба, рећи ће нам: Зашто му, дакле, не вјеровасте? 26. Ако ли речемо: од
људи, бојимо се народа; јер сви Јована држе за пророка. 27. И
одговарајући Исусу рекоше: Не знамо. Рече и он њима: Ни ја вама нећу
казати каквом влашћу ово чиним. 28. А шта вам се чини? Човјек неки имаше
два сина, и дошавши првоме рече: Синко, иди данас ради у винограду
моме. 29. А он одговарајући рече: Нећу! И послије се раскаја и отиде.
30. И приступивши другоме рече тако исто. А он одговарајући рече: Хоћу,
господару!И не отиде. 31. Који је од ове двојице извршио вољу очеву?
Рекоше му: Први. Рече им Исус: Заиста вам кажем да ће цариници и
блуднице прије вас ући у Царство Божије. 32. Јер вам дође Јован путем
праведним, и не вјеровасте му; а цариници и блуднице повјероваше му; а
ви видјевши то, не раскајасте се затим да му вјерујете. 33. Другу причу
чујте: Бијаше човјек домаћин који посади виноград и огради га плотом, и
ископа у њему пивницу, и сагради кулу, и даде га виноградарима, и отиде.
34. А када се приближи вријеме бербе, посла слуге своје виноградарима
да приме плодове његове. 35. И виноградари, похватавши слуге његове,
једнога избише, а једнога убише, а једнога камењем засуше. 36. Опет
посла друге слуге, више него прије, и учинише им тако исто. 37. А најзад
посла им сина својега говорећи: Постидјеће се сина мојега. 38. А
виноградари видјевши сина, рекоше међу собом: Ово је насљедник; ходите
да га убијемо, и да присвојимо насљедство његово. 39. И ухватише га, па
изведоше напоље из винограда, и убише. 40. Када, дакле, дође господар
винограда шта ће учинити виноградарима оним? 41. Рекоше му: Злочинце ће
злом смрћу погубити, а виноград ће дати другим виноградарима, који ће му
давати плодове у своје вријеме. 42. Рече им Исус: Зар нисте никада
читали у Писму: Камен који одбацише зидари, тај постаде глава од угла;
то би од Господа и дивно је у очима нашим. 43. Зато вам кажем да ће се
од вас узети Царство Божије, и даће се народу који доноси плодове
његове.
на 6-м часу:
Јез. 1 : 1-20
Године тридесете, месеца четвртог, петог
дана, кад бејах међу робљем на реци Хевару, отворише се небеса, и видех
виђења Божја. 2. Петог дана тог месеца, пете године заробљеништва цара
Јоахина, 3. Би реч Господња Језекиљу сину Вузијевом, свештенику, у земљи
халдејској на реци Хевару, и би нада мном рука Господња. 4. И видех, и
гле, силан ветар долажаше са севера, и облак велики у њему, и светлост
око њега, и огањ блистајући; 5. и усред њега као вид бљеска усред огња, и
светлост у њему; и у средини као четири животиње. И овакав беше вид
њихов: облик имаху као људски: 6. И у сваке беху четири лица, и четири
крила у сваке; 7. И ноге им беху праве, и стопала им беху перната; и
севаху као углађена бронза, и крила им беху лагана. 8. И руке им беху
човечје под крилима на четири им стране, 9. и лица им беху на четири
стране, састављена једно с другим; и не окретаху им се лица када иђаху,
него свако иђаше у свом правцу. 10. И подобије лица их беше: лице
човечје и лице лавово сдесна од четири, лице волујско слева од четири и
лице орлово од четири. 11. (И лица им) и крила прострета изнад четири; у
сваке се два крила састављаху једно с другим, а два покриваху им тело. И
свако према лицу својем иђаше; 12. куда дух иђаше иђаху, и не окретаху
се идући. 13. и посред животних појава попут огња горућег, као појава
светиљки кружећих међу животињама, и светлост огња, и из огња излажаше
као муња 14. И животиње трчаху и враћаху се као муња. 15. И видех - по
један точак беше на земљи за сваку животињу према четири лица њихова.
16. Обличјем и направом беху точкови као боје хрисолитове, и сва четири
беху једнака, и обличјем и направом беху као да је један точак у другом.
17. Кад иђаху, иђаху сва четири сваки на своју страну, и идући не
скретаху. 18. нити се њихова леђа окретаху; и беху висока; и видех -
леђа им беху пуни очију унаоколо у сва четири. 19. И кад иђаху животиње,
иђаху и точкови уз њих; и кад се животиње подизаху од земље, подизаху
се и точкови. 20. Где беше облак, тамо беше и дух спреман да иде; иђаху и
животиње, и подизаху се точкови према њима, јер дух животни беше у
точковима.
На веч.
Изл. 1 : 1-20
Ово су имена синова Израиљевих, ушавших у
Египат заједно са Јаковом, оцем својим, сваки са свим својим домом уђе:
2. Рувим, Симеон, Левиј, Јуда, 3. Исахар, Завулон и Вениамин, 4. Дан и
Нефталим, Гад и Асир: Јосиф већ би у Египту. 5. Беше свих душа,
произашавших од бедара Јаковљевих, седамдесет пет. 6. И Јосиф умре и сва
браћа његова и сав онај нараштај. 7. а синови Израиљеви народише се и
умножише се, и напредоваше и осилише веома, и напуни их се зeмља она. 8.
Уста цар ини у Египту, који не знађаше Јосифа, 9. и рече народу својем:
гле, народ синова Израиљевих је многобројан, и силнији од нас; 10. да
га надмудримо, да се не множе, и кад настане рат да се не прикључе
непријатељима нашим и не ударе на нас, и победивши нас, оду из земље
(наше). 11. И поставише над њима настојнике, да их муче тешким
пословима; подигоше утврђења фараону: Питом и Рамесес [и Он, који се још
зове Илиопољ]. 12. Али коликогод да их изнуриваху, тим су се више
множили и још више јачали. И гнушаху се Египћани синова Израиљевих. 13. и
жестоко принуђиваху Египћани синове Израиљеве 14. и загорчаваху им
живот тешким пословима, блатом и опекама и сваким радом у пољу, и сваким
другим послом, на који их жестоко принуђаваху. 15. и још заповеди цар
египатски бабицама јеврејским, од којих једној беше име Сепфора, а
другој Фуа, 16. и рече (им): кад порађате Јеврејке, и видите да је
мушко, убијајте га, а кад буде женско, нек остане живо. 17. Убојаше се
бабице Бога, и не учинише како им рече цар египатски, и остављаху мушку
децу у животу. 18. Призва цар египатски бабице и рече им: зашто учинисте
тако, зашто остављате мушку децу у животу? 19. Рекоше бабице фараону:
нису жене јеврејске као жене египатске: порађају се пре него што к њима
уђу бабице; и порађаху. 20. Добро твораше Бог бабицама, и народ се
намножи и укрепи веома.
Јов. 1 : 1-12
Беше човек у земљи Узу по имену Јов; и
тај човек беше истинољубив, непорочан, праведан, Богопоштовалац, и
уклањаше се ода сваког зла. 2. И роди му се седам синова и три кћери. 3.
И имаше стоке седам хиљада оваца и три хиљада камила и пет стотина
јармова волова и пет стотина магарица, и чељади веома много; и беше тај
човек највећи од свих људи на истоку. 4. И синови његови састајаху се и
даваху гозбе код куће, сваки свог дана, и слаху те позиваху три сестре
своје да једу и пију с њима. 5. И кад би се обредили гозбом, пошиљаше
Јов и освећиваше их, и устајући рано приношаше жртве паљенице према
броју свих њих; јер говораше Јов: Може бити да су се огрешили синови
моји и похулили на Бога у срцу свом. Тако чињаше Јов сваки пут.
6. А један дан дођоше синови Божји да
стану пред Господом, а међу њих дође и Сотона. 7. И Господ рече Сотони:
Од куда идеш? А Сотона одговори Господу и рече: Проходих земљу и
обилазих. 8. И рече Господ Сотони: Јеси ли видео слугу мог Јова? Нема
онаквог човека на земљи, истинољубива, непорочна, праведна,
Богопоштоваоца, и уклањајућег се ода сваког зла. 9. А Сотона одговори
Господу и рече: Еда ли се узалуд Јов боји Бога? 10. Ниси ли га Ти
оградио и кућу његову и све што има свуда унаоколо? Дело руку његових
благословио си, и стока се његова умножила на земљи. 11. Али пружи руку
своју и дотакни се свега што има - хоће ли Те благословити? 12. А Господ
рече Сотони: Ево, све што има нека је у твојој руци; само на њега не
дижи руке своје. И отиде Сотона од Господа.
Лит.
Мт., 98 зач. (XXIV : 3-35)
У
вријеме оно, сјеђаше Исус на гори Маслинској, приступише му ученици
насамо говорећи: Кажи нам кад ће то бити и какав је знак твога доласка и
свршетка вијека? 4. И одговарајући Исус рече им: Чувајте се да вас ко
не превари. 5. Јер ће многи доћи у име моје говорећи: Ја сам Христос. И
многе ће преварити. 6. Чућете ратове и гласове о ратовима. Гледајте да
се не уплашите; јер треба све то да се збуде. Али још није крај. 7. Јер
ће устати народ на народ и царство на царство и биће глади и помора и
земљотреса по свијету. 8. А то је све почетак страдања. 9. Тада ће вас
предати на муке, и побиће вас, и сви ће вас народи омрзнути због имена
мога. 10. И тада ће се многи саблазнити, и издаће један другога и
омрзнуће један другога. 11. И изићи ће многи лажни пророци и превариће
многе. 12. И зато што ће се умножити безакоње, охладњеће љубав многих.
13. Али ко претрпи до краја, тај ће се спасти. 14. И проповиједаће се
ово јеванђеље о Царству по свему свијету за свједочанство свим народима.
И тада ће доћи крај. 15. Када, дакле, угледате гнусобу опустошења, о
којој говори пророк Данило, гдје стоји на мјесту светоме - ко чита да
разумије - 16. Тада који буду у Јудеји нека бјеже у горе; 17. И који
буде на крову да не силази да узме што му је у кући; 18. И који буде у
пољу да се не враћа натраг да узме хаљине своје. 19. А тешко трудницама и
дојиљама у те дане. 20. Него се молите Богу да не буде бјежање ваше у
зиму ни у суботу. 21. Јер ће тада бити невоља велика каква није била од
постанка свијета до сада, нити ће бити. 22. И ако се не би скратили дани
они, нико не би остао; али изабраних ради скратиће се дани они. 23.
Тада ако вам ко рече: Ево, овдје је Христос или ондје, не вјерујте. 24.
Јер ће се појавити лажни христоси и лажни пророци, и показаће знаке
велике и чудеса да би преварили, ако буде могуће, и изабране. 25. Ето
вам казах унапријед. 26. Ако вам, дакле, кажу: Ево га у пустињи, не
излазите. Ево га у собама, не вјерујте. 27. Јер као што муња излази од
истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човјечијега. 28.
Јер гдје је труп, ондје ће се и орлови окупити. 29. И одмах ће се по
невољи тих дана сунце помрачити, и мјесец своју свјетлост изгубити, и
звијезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. 30. И тада ће се
показати знак Сина Човјечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена
на земљи; и угледаће Сина Човјечијега гдје долази на облацима небеским
са силом и славом великом. 31. И послаће анђеле своје с великим гласом
трубним; и сабраће изабране своје од четири вјетра, од краја до краја
небеса. 32. А од смокве научите поуку: Када се гране њене већ подмладе и
олистају, знате да је близу љето. 33. Тако и ви кад видите све ово,
знајте да је близу пред вратима. 34. Заиста вам кажем: Овај нараштај
неће проћи док се све ово не збуде. 35. Небо и земља ће проћи, али
ријечи моје неће проћи.
Vasilija Martinovic Maca 1987 - Volim te vise od nje - MP3 Ceo Album Lp Ploca.Online Downolad.Muzicki Biseri Put kroz vremeplov
Vasilija Martinovic Maca 1987 - Volim te vise od nje MP3 Ceo Album Lp Ploca.Online Downolad.Muzicki Biseri Put kroz vremeplov Pesme 1 - Da su meni ruke tvoje 2.- Htela sam malo srece 3 - Ko ce sutra da me tesi 4.- Koja te ljubi sada 5 - Nocas te ljubim poslednji put 6.- Volim te vise od nje 7. Zar od mene trazis bolju 8.- Zavodis me Omot
Vasilija Martinovic Maca 1987 - Volim te vise od nje -Ceo Album Lp Ploca.Online
Vasilija Martinovic Maca Muzicki biser
Srpske narodne muzike .Pevacica o kojoj se danas nista nezna.Snimila je
dve ploce ukupno.Prvu 1982 godine.Drugu 1987 - Volim te vise od nje. Posle cega se povlaci sa muzicke scene. Gubi joj se svaki trag.Po kvalitetu
zvuka i pesama moze se reci da su njene pesme kvalitetne neke pesme su
ostale do dan danas.Pesme na ovoj ploci odsvirao je orkestar cuvenog
Ljube Keselja. Uzivajte u divnom zvuku vredi poslusati.
(Овај текст је покушај да сазнамо да ли у исламу има
контрадиктности, на основу досадашњих претпоставки неких теолога
немуслимана.)
Ислам је настао у VII веку, у Арабијској пустињи, када се пророку
Мухамеду, 610. године, према исламском веровању, јавио анђео Џибрил
(Гаврило) и објавио му да је пророк. Од тада он редовно прима поруку
„Нема Бога осим Алаха, а Мухамед је Божији посланик“. Мухамедови
следбеници записивали су оно што им он преноси на кожама животиња и
камењу, а те текстове прикупио је калиф Осман ибн Афан (644-656) и они
чине Куран.
Према неким веровањима, пред лицем Алаха вечно стоји зелени трон на
коме се, у зеленој марокенској кожи, налази предивни Куран, такозвана
Главна књига која се помиње у Курану. И арханђел Џибрил је копирао
одређену суру из Курана и дао Мухамеду да научи напамет.
На тај начин је Куран пренесен на земљу. Како су муслимани сазнали
шта је написано на зеленом трону? Испоставља се да је на зеленом трону
као главни украс написано: „Мухамед“. Међутим, то припада области, да
тако кажемо, незваничног вероучења.
Ипак, догмат о савечности Курана Алаху заиста постоји и за нас
представља сведочанство одбацивања вере у јединство Божије од стране
муслимана, а које тако ватрено штите муслимани. Испоставља се да постоје
два вечна објекта: Бог и књига Курана.
Иако муслимани тврде да је Куран књига дата им од Бога, у њој постоји
цели низ контрадикторности и нелогичности, а ми смо издвојили само неке
од њих. Контрадикторности у Курану
2:29 Он је за вас све што постоји на Земљи створио, затим је Своју
вољу према небу усмјерио и као седам небеса га уредио; Он све зна. Контрадикторност: 79:27, 79:30 А шта је теже: вас или небо
створити? Он га је саздао; Послије тога је Земљу поравнао (да ли је прво
створено Небо или Земља)
2:62 Оне који су вјеровали, па и оне који су били јевреји, кршћани и
сабијци – оне који су у Аллаха и у онај свијет вјеровали и добра дјела
чинили – доиста чека награда од Господара њихова; ничега се они неће
бојати и ни за чим неће туговати! Контрадикторност: 4:150, 4:151 Они који у Аллаха и посланике
Његове не вјерују и желе да између Аллаха и посланика Његових у
вјеровању направе разлику, и говоре: „У неке вјерујемо, а у неке не
вјерујемо“, и желе да између тога некакав став заузму – они су збиља
прави невјерници; а Ми смо невјерницима припремили срамну патњу.
2:79 А тешко онима који својим рукама пишу Књигу, а затим говоре:
„Ево, ово је од Аллаха“ – да би за то корист незнатну извукли. И тешко
њима због онога што руке њихове пишу и тешко њима што на тај начин
зарађују! Контрадикторност: 6:79, 6:115 А посланици су и прије тебе
лажним сматрани, па су трпјели што су их у лаж угонили и мучили све док
им не би дошла помоћ Наша – а нико не може Аллахове ријечи измијенити – и
до тебе су допрле о посланицима неке вијести. Ријечи Господара твога су
врхунац истине и правде; Његове ријечи нико не може промијенити и Он
све чује и све зна.
2:107 Зар ти не знаш да је само Аллахова власт и на небесима и на Земљи и да ви осим Аллаха ни заштитника, ни помагача немате? Контрадикторност: 41:31, 41:32 Ми смо заштитници ваши у животу
на овоме свијету, а и на ономе; у њему ћете имати све оно што душе ваше
зажеле, и што год затражите – имаћете, 5:55 Ваши заштитници су само
Аллах и Посланик Његов и вјерници који понизно молитву обављају и зекат
дају.
2:159 Или за онога који је пролазећи поред једног до темеља порушеног
града, повикао: „Како ће Аллах оживити ове што су помрли?“ И Аллах
учини те он умре и тако остаде стотину година, а онда га оживи и запита:
„Колико си остао?“ – „Дан или дио дана“ – одговори. „Не“ – рече Он –
„остао си стотину година. Погледај јело своје и пиће своје – није се
покварило; а погледај и магарца свога – да те учиним доказом људима – а
погледај и кости – види како их састављамо, а онда их месом облажемо.“ И
кад њему би јасно, он повика: „Ја знам да Аллах све може!“ Контрадикторност: 42:51 Ниједном човјеку није дато да му се
Аллах обраћа осим на једном од три начина: надахнућем, или иза застора,
или да пошаље изасланика који, Његовом вољом, објављује оно што Он жели.
– Он је, заиста, Узвишен и Мудар!
3:20 Ако се они буду препирали с тобом, реци: „Ја се само Аллаху
покоравам, а и они који ме слиједе.“ И реци онима којима је дата Књига и
неукима: „Примите ислам!“ Ако приме ислам, онда су на Правоме путу. А
ако одбију, твоје је једино да позиваш. – А Аллах добро види робове
Своје. Контрадикторност: 8:38, 8:39 Реци онима који не вјерују: ако се
окане, биће им опроштено оно што је прије било; а ако се не окане – па,
зна се шта је с древним народима било. И борите се против њих док
многобоштво не ишчезне и док само Аллахова вјера не остане. Ако се они
окане – па, Аллах добро види шта они раде.
3:125 Ако будете издржљиви и послушни, и ако вас они нападну одмах,
Господар ваш ће вам послати у помоћ пет хиљада мелека, све обиљежених.“ Контрадикторност: 8:9 И када сте од Господара свога помоћ
затражили, Он вам се одазвао: „Послаћу вам у помоћ хиљаду мелека који ће
једни за другим долазити.“
60:13 О вјерници, не пријатељујте с људима који су против себе
Аллахову срџбу изазвали; они су изгубили наду да ће било какву награду
на овоме свијету имати, исто као што су изгубили наду невјерници да ће
се њихови умрли живи вратити. Контрадикторност: 5:82 Ти ћеш, сигурно, наћи да су вјерницима
најљући непријатељи јевреји и многобошци; и свакако ћеш наћи да су
вјерницима најближи пријатељи они који говоре: „Ми смо кршћани“, зато
што међу њима има свећеника и монаха и што се они не охоле.
Казна за прељубу је бичевање 100 пута за оба пола у Сури 24:2, док је
у Сури 4:15-16, казна доживотна робија жене, а никаква казна за
мушкарца!
Сура 2:256 тврди супротно него Сура 8:38-39, која наређује
муслиманима да се боре док све остале вере осим ислама не буду уништене.
Слично, Сура 45:14 говори муслиманима да опросте неверницима док Сура
9:29 наређује да се против њих боре.
Сура 3.3. Он теби објављује Књигу, праву истину, која претходне
потврђује, а Теврат и Инџил објавио је! (Ако је Алах објавио Теврат –
Тору и Инџил – Еванђеље, зашто се онда поједини одломци кривотворе
накнадно и тиме фалсификује Божија Реч?)
18.27 Казују из Књиге Господара свога оно што ти се објављује, нико
не може изменити речи Његове, па ни ти; осим код Њега, нећеш наћи
уточишта никаква. Контрадикторност: 2.106 Ми ниједан пропис не
променимо, нити га у заборав потиснемо, а да бољи од њега или сличан
њему не донесемо. Зар ти не знаш да Аллах све може?
У сури 21:30 каже се да Бог ствара све живо од воде… а у сури Хаџ 22:5 се каже да је човек створен од земље.
Постављају се и следећа питања:
1. Колико башти има у Рају- једна, као што се тврди у сурама 39:73, 41:30, 57:21, 79:41, или много- 18:31, 22:23, 35:33, 78:32?
2. Колико група људи ће бити на Последњем Суду- три, као што каже сура 56:7, или две, како видимо у сурама 90:18-19, 99:6-8 итд?
3. Ко узима људске душе- Анђео Смрти (32:11), Анђели у множини (47:27), или је „Алах тај који узима душе умрлих“ (39:42)?
4. Од чега је створен човек- од угрушка крви (96:1-2), воде (21:30,
24:45, 25:54), прашине (15:26), из ничега (19:67), земље (11:61),
мешањем течности (16:4, 75:37)?
5. Како ћемо добити списак грехова на Судњем Дану- биће на леђима (84:10) или на левој руци (69:25)?
6. Шта се десило са Нојевим синовима- Ноје и његова породица су
спасени од потопа (21:76) или су се његови синови удавили (11:42-43)?
7. Да ли ће хришћани у Рај или у пакао – у рај (5:69), у пакао (5:72)?
8. Да ли се фараон спасао или удавио приликом гоњења Јевреја- спасао се (10:93), удавио (28:40, 17:103, 43:55)?
9. Да ли је вино добро или лоше- „то је нечисто дјело шејтаново“
(5:90, такође и 2:219) а са друге стране у „Рају постоје реке вина“
(47:15, такође и 8:22,25)? Откуд у Рају „нечисто дело шејтаново“?
10. Ко је први муслиман- Мухамед (16:14) или Мојсије („Ја сам први који верује“ 7:143)?
11. Ко је заштитник људи- верници, људи и жене су заштитници једни других (9:71) или анђели (41:31)?
12. Од кога је зло- од шејтана (38:41), нас самих (4:79) или од Алаха (4.78)?
13. За шта су створени џинови и људи- само да служе Богу (51:56) или су многи од њих створени за пакао (7:179)?
14. Може ли Бог да има сина- може (39:4) или не може (6:101)?
Такође се тврди да је Куран написан чисто арапским писмом (16:103), али он обилује многим речима које нису из арапског језика.
Контрадикторности
се испољавају и на двојни морал који је често присутан у исламу. У
суштини, и тамо као код римокатолика „циљ оправдава средство“. Ради
јачања ислама је могуће да се почине нечувени злочини. Управо,
исламистичка армија, која ратује против режима у Сирији, чини нечувене
злочине према свом народу у име ислама. Сама коалиција са јеврејским
Израелом и глобалистичким САД говори о томе да су исламисти спремни на
непринципијалне коалиције ради својих верских циљева. Видео који можете
погледати истог догађаја није за осетљиве на насиље.
Видео злочина исламиста у Сирији (НИЈЕ ЗА ОСЕТЉИВЕ)
„Господ је рекао да ако човек не поверује у Јединородног Сина Божијег, „неће видјети живота, него гњев Божији остаје на њему“
(Јн. 3:36). Притом не треба мислити да је немогуће да поверују. И у
Светом Писму постоји пророштво које наводи на то да ће муслимани једном
прићи Богу. У 71. псалму, у 10. стиху речено је да ће Христу дарове
принети цареви Арабије и Саве: „цареви Арапски и Савски даре ће донети„.
А то је географски сам центар исламског света. Зато у нади на то
спасење треба да се молимо за њихово обраћење“ (Свештеномученик Данил
Сисојев).
У самој Сирији коју ове 2013. тресе ужасан рат је један број
муслимана прешао у Православље, видећи чудесна исцељења која се дешавају
пред иконом Пресвете Богородице „Саиднаја“.
Погледајте такође: ОДГОВОР МУСЛИМАНКИ НА ПИТАЊЕ О ХРИСТУ
