Objavljeno: 16/09/2015
Beogradska
politička i duhovna scena počela je da ključa u godinama pre Drugog svetskog
rata, a samo jedna od naznaka da se spremaju burni i tragični događaji bila je
smrt patrijarha Varnave, 1937. godine. Tri godine pre toga ubijen je kralj
Aleksandar u Marselju, a politička nestabilnost dobijala je sve jače obrise.
Krvava litija
U tom trenutku Srpska pravoslavna crkva nije imala dilemu da
je patrijarh ubijen, odnosno otrovan, što tada iskazuje i kroz zvanično
saopštenje. Međutim, nikada nije obelodanjeno kako su počinioci likvidirali
srpskog verskog poglavara, niti ko je to zlodelo počinio.
Bilo je to veoma smutno vreme, kada mnoge strane obaveštajne
službe ulažu ogroman napor kako bi što bolje „rasporedile figure“ pred veliki
sukob koji je postajao sve izvesniji. Najzad, britanska obaveštajna služba na
kraju uspeva Jugoslaviju da uvuče u rat, što je njihovim interesima mnogostuko
odgovaralo, a narode bivše države dovelo do pravog pakla.
Baš u to vreme, u okviru političkih igara kojima svako
pokušava da zauzme što bolju poziciju, Jugoslavija sa Vatikanom potpisuje konkordat,
sporazum kojim Rimokatolička crkva dobija poseban status unutar
multikonfesionalne Kraljevine Jugoslavije, što rađa burnu reakciju SPC.
Patrijarh Varnava, u Božićnoj poslanici, 1937. godine
kritikuje politiku vlade, ali ona i njen predsednik Milan Stojadinović ulažu
sav svoj uticaj da govor ne bude u celosti objavljen. Crkva 19. jula 1937.
organizuje litiju. Na uglu ulica Kralja Petra i Kneza Mihaila došlo je do
žestokog sukoba sa žandarmerijom. Povređeno je više desetina građana i
sveštenika, među njima i nekoliko episkopa. Događaj je ostao poznat kao „krvava
litija“.
Istina, Stojadinović na čelo vlade dolazi kao „britanski
čovek“, da bi kasnije, motivisan razvojem događaja postao znatno bliži Nemačkoj
i Italiji, i njihov „čovek od poverenja“ na ovom podneblju.
Cinici onog doba komentarišu i izgradnju Glavne pošte, na
uglu Takovske i Bulevara kralja Aleksandra „kao način da se ispreči barijera
između Crkve Svetog Marka i Skupštine, pa da tako spreči vidik poslanicima dok
glasaju za konkordat“.
Rezultat obdukcije
VELIKI patriota i heroj Prvog svetskog rata Đorđe Roš
ostavio je kroz svoje priče jedan neobičan trag o smrti patrijarha Varnave.
Pre toga, Roš je od 1935. do 1937. godine uložio sav svoj
uticaj i poslovne kontakte kako bi obnovio manastir Gračanicu, koja je bila
potpuno zapuštena. U javnosti on tada uživa ogroman ugled kao vrhunski rodoljub
koji je učestvovao u balkanskim, a potom i u Prvom svetskom ratu kada je više
puta ranjavan, a bio je učesnik legendarne odbrane Beograda 1915. godine, koju
je začudo preživeo iako gotovo fatalno ranjen. Roš je bio i jedan od prvih
srpskih pilota i jedan od pionira domaće avijacije.
U vreme obnove Gračanice nastaje dubok i iskren odnos između
njega i patrijarha Varnave, pa je Roša tim pre veoma pogodila misteriozna
bolest i smrt prvog čoveka SPC.
Njegova kćer Jelena u svom spisu „Sećanja“ beleži kako ga je
ratni vihor odneo put Beča, krajem Drugog svetskog rata.
Tada je Đorđe Roš rešio da pronađe dr Hansa Epingera, jednog
od članova stručne lekarske komisije koja je bila zadužena da izvrši autopsiju
posle patrijarhove smrti.
– Otac nije mogao da zaboravi nejasne okolnosti u leto 1937,
oko neočekivane smrti patrijarha, sa kojim je bio veoma blizak – seća se Jelena
Roš. – To je bila smrt kojoj je prethodila duga agonija. Znajući da u Beču živi
dr Epinger insistirao je da ga upozna. Iako je za zakazivanje susreta sa ovim
stručnjakom trebalo više nedelja, pa i meseci, primljen je još isto popodne
kada se najavio.
„Prijem je“, beleži Jelena Roš, „trajao duže nego što je
predviđeno. Iskusan doktor je odmah shvatio sa kime razgovara i nije se kolebao
da mu kaže istinu: Patrijarhu je stavljen prah od dijamanata u hranu. Prah je
sitan kao prašina, ali neodoljivo razara organe za varenje. Niko i nikakvo
sredstvo ne može da spreči razrezivanje – razaranje tkiva, i to poglavito
utrobe… krvarenja do smrti.“
– Otac je o tome ostavio kratku belešku – kaže njegova kći
Jelena. – Ona je uz usmene komentare predata Njegovom preosveštenstvu episkopu
Atanasiju (Jevtiću) u ruke, u Patrijaršiji, valjda 1992-1993. godine.
SPORAZUM SA VATIKANOM
Konkordat je međunarodni ugovor sklopljen između Vatikana i
određene države kojim se uređuje pravni status Rimokatoličke crkve u toj
državi.
Kraljevina Srbija je, posle dugih pregovora u Rimu, potpisala
konkordat 24. juna 1914, Narodna skupština ga je ratifikovala na sednici u
Nišu, 26. jula 1914. Kako je 20. marta 1915. i Vatikan ratifikovao taj
konkordat, Srbija je uskoro poslala svoju delegaciju na papsku kuriju, ali
Vatikan nije, izgovarajući se da ne može poslati svog predstavnika u zemlju
koja je zahvaćena ratom. A u stvari jer je rimokatolička Austrougarska već
uveliko vodila rat protiv „šizmatičke Srbije“.
Danas postoje istoričari koji smatraju da je premijer
Stojadinović mislio da će na ovaj način Rimokatoličku crkvu odvojiti od
ekstremnog hrvatskog pokreta i time sprečiti razbijanje Jugoslavije.
Drugi su skloni tvrdnji da je Stojadinović bio lično uvezan
u ubistvo patrijarha, ali to bi donekle bilo nelogično, jer bi takav gest bio
previše očigledan.
U tom trenutku je, možda, ovakav čin najviše išao naruku
britanskoj obaveštajnoj službi, kako bi nastavila da raspaljuje podele u
Jugoslaviji, mada je i Nemcima rasulo donekle išlo naruku. Kasnije, kada se
raspadala i potonja, „druga Jugoslavija“ i jedni i drugi su zauzeli slične
pozicije i delali na sličan način.
2 Komentara
- mija Says:
septembar 16th, 2015 u 4:42 pm
Ovde je nešto ispreturano pa je
ostalo malo nerazumljivo.
Srbija je sa Vatikanom zaključila
dva konkordata, jedan kao Kraljevina Srbija 1914, a drugi kao Kraljevina
Jugoslavija 1937. (nova država, novi konkordat). I oba su bila uvod u svetske
ratove i strašnu pogibelj srpskog naroda.
Kako je ubijen? Obdukcija je
pokazala da je Varnava u dužem vremenskom periodu, nekoliko meseci, trovan
malim količinama iperita, jedinjenja za koje se od davnina znalo (naravno,ne
pod tim nazivom) i koje su pape koristile još u 14. veku u obračunu sa
neprijateljima. To postepeno trovanje služilo je tome da se prikriju tragovi
zločina i da se stvori privid da je Varnava umro od bolesti. Iperit zaista
izaziva rak unutrašnjih organa, tako da je Varnava imao simptome koje su
odgovarale raku jetre. Moguće je da je završnom stadijumu bolesti dobio i prah
od dijamanata kako bi se ubrzala smrt, budući je izdahnuo baš u času dok je
usvajan konkordat u parlamentu (maj ili jun 1937. ne sećam se više tačno).
Zašto je ubijen i ko ga je ubio?
Varnava je bio ogorčeni protivnik konkordata i uoči nove 1937. godine pročitao
je preko radija izuzetno oštru poslanicu u kojoj se svim sredstvima obrušio na
konkordat, Vatikan i jugoslovensku vladu. Time je presudno doprineo da Senat
odbaci konkordat, tako da on nikad nije stupio na snagu iako je prethodno
ratifikovan u parlamentu. Ovu poslanicu mu Vatikan nije oprostio i usledila je
kazna.
Ima još dosta zanimljivih i po
Vatikan kompromitujućih detalja u vezi sa ovim konkordatima, ali je za njihovo
izlaganje i čitanje potrebno mnogo udubljivanja, a ovde to nije moguće.
- mija Says:
septembar 16th, 2015 u 4:46 pm
Naravno, na ova dva treba dodati i
Vučićev konkordat, ali o njemu ćemo tek čitati i pisati kad izroni iz tajnih
Vučićevih fijoka.
